Model koji je proslavio NSU

Prinz 4 bio je jedno od otkrića Sajma automobila u Frankfurtu 1961. godine. Karijera Prinza 4 bila je duga i uspešna. Tokom 12 godina proizvodnje prodato je gotovo 600.000 primeraka automobila.

Model kojim se NSU vratio u automobilski svet bio je pravi hit industrijskog procvata Nemačke nakon Drugog svetskog rata, pre svega zahvaljujući modelu Prinz 4 koji je svoje kupce našao i van granica matične države.

Već 1962. godine sa prozivodnih traka silazilo je 300 primeraka ovog automobila dnevno. Potražnja je rasla zahvaljujući povoljnoj ceni, niskim troškovima i solidnim voznim osobinama i već u junu 1962. proizveden je stohiljaditi primerak Prinza 4.

Četvrto izdanje Prinza se razlikovalo od prethodnih pre svega zahvaljujući dizjanu jer je Klaus Lute ovom modelu dao moderan, američki stil, nadahnut Chevroletom Corvairom iz 1959. sa čistim ravnim linijama, dva velika kružna prednja svetlima i izdašnim staklenim površinama.

Dimenzije ovog modela su minimalističke za današnje standarde (dužina 344 cm, širina 149, visina 136 i međuosovinski razmak 204), ali unutrašnjost je pružala solidnu količinu prostora. Konkretna poveznica sa prethodna tri modela bio je dvocilindrični, vazduhom hlađeni motor koji se temeljio na iskustvu sa veoma uspešnih NSU motocikala. Motor je bio smešten pozadi, imao je zapreminu 598 ccm i razvijao je snagu od 30 konja.

U početku je uz osnovnu bio ponuđen i bogatije opremljen model sa oznakom S, a 1965. uvedena je novi nivo opreme s oznakom L. I dok je prodaja u drugoj polovini 60-ih pomalo jenjavala u Nemačkoj, isporuka izvan domovine je rasla. Tako je npr. u 1968. u Italiji je prodato gotovo šest puta više automobila nego u Nemačkoj.

Odmah nakon predstavljanja Prinza 4, pokrenut je projekat Typ 43 kojim je NSU trebao zakoračiti u viši segment. Budući da je cena bila u prvom planu, u razvoj se krenulo uz korišćenje iste mehaničke osnove. Jedina konkretna razlika na karoseriji bila je u međuosovinskom razmaku koji je bio duži za 21 cm, dok se za pogon ciljalo na snažniju izvedbu sa četiri cilindra.

Prva solucija, nastala je spajanjem dva dvocilindričnih motora koje je koristio Prinz 4. Razvoj je potrajao i do 1964. projekt je promijenio ime u Typ 67, a kada je sišao s traka postao je Prinz 1000 iz kojeg su kasnije nastale verzije TT, TTS i 1200.

Prinz se proizvodio u nekoliko država Južne Amerike, Irskoj, ali i u sarajevskom Pretisu. Ugovor Pretisa sa NSU-om započeo je motociklom Maxi i skuterom Prima koji su se sastavljali u Vogošći, a program je 1965. proširen na automobile.

U Sarajevo su stizale kompletne karoserije Prinza 1000 (potom 1200), a zatim su u Pretisu dodavali delovi poput električnih žica, baterija, guma... Osnovna verzija sarajevskog Prinza 1200 koštala je oko 1,8 miliona dinara, a prosečna plata u Jugoslaviji u to vreme bila je 100.000. Proizvodnja tokom koje je sklopljeno oko 15.000 primeraka potrajala je do 1971.

Karijera Prinza 4 bila je duga i uspešna. U 12 godina na tržištu dosegao je brojku od gotovo 600.000 primeraka, dok je Prinz 1000 bio uspješniji na trkaćim stazama, posebno verzije TT i TTS, nego na tržištu, jer je za osam godina proizvodnje prrodato oko 200.000 primaraka, podseća autoportal.hr