I Srbi su voleli „ford T”

Na njegovom zadnjem sedištu, napisao je Džon Stajnbek u romanu „Plodovi gneva”, začeto je 10 miliona Amerikanaca. Kao prvi serijski proizvođeni automobil osvojio je srca, ali i novčanike, lekara, sveštenika, farmera... Robustan, jednostavan za vožnju, lak za održavanje, „ford T” je poneo i titulu četvorotočkaša veka, a pre sto godina Henri Ford ovim modelom upisao se velikim slovima u istoriju automobilizma. 

Pre pojave „forda T” automobil je bio igračka za bogate. Revolucionarna ideja da napravi prevozno sredstvo za široke narodne mase ostvarila se 1908. godine kada je na proizvodnim trakama u Detroitu nastao prvi serijski automobil. Do 1926. godine proizvedeno je više od 15 miliona primeraka. Jedan od njih, inače prvi eksponat Muzeja automobila, nalazi se i u Beogradu. Bratislav Petković, kolekcionar i direktor Muzeja, kaže da je „ford T” američku naciju postavio na točkove i zauvek promenio njihov životni stil.

– Pokretna traka klanice u Čikagu inspirisala je Forda da takav način rada prenese u svoje montažne hale u blizini Detroita. Proizveo je automobil koji je mogao da opravi svaki iole sposobniji kovač, a delovi su bili dostupni i u gvožđarama. Do 1912. godine sa beskrajno duge proizvodne trake svakog minuta izlazio je po jedan „ford T”, a svaki drugi vlasnik automobila u Americi posedovao je ovaj model – kazuje Petković.

U početku je koštao oko 750 dolara, nešto kasnije 370, a 1926. godine samo 270 dolara. Povećavanjem dnevnica, svi Fordovi radnici mogli su da priušte auto koji su proizvodili. Jevtin, pouzdan, praktičan, radni i paradni četvorotočkaš kupovali su i na kredit.

– Ford je 1921. godine obećao da će ako naprave više od milion primeraka svakom kupcu vratiti 50 dolara. Te godine proizvedeno ih je 1.200.000 i kažu da su poštari imali pune ruke posla raznoseći vlasnicima modela „ford T” čekove od po 50 dolara – kaže Petković.

Do pojave „forda T” fabrikanti su automobil prodavali na kilogram i, što je bio teži, vrednost mu je bila veća. Henri Ford težio je da napravi što lakši automobil i u tome je uspeo. Osnovna verzija ovog modela nije bila teža od 800 kilograma i popularno se zvala „tin Lizi”, odnosno „plehana Lizi”. Zato je nastala krilatica „Pleh i žica – Fordova kolica”. „Plehana Lizi” je za razliku od prethodnih primeraka zadržala samo velike drvene točkove od 21 col i kretala se brzinom od oko 50 kilometara na čas.

Iz Nemačke je prvi „ford T” stigao na naše drumove 1912. godine.

– Dovezao ga je Nemac koji je hteo da ovde otvori zastupništvo. Kada je provozao Andru Ristića, zastupnika belgijskog NAG-a, do Valjeva za upola manje vremena nego da su putovali NAG-om, Ristić je bez razmišljanja prihvatio da bude zastupnik „Forda”. Balkanski rat osujetio je ovu ideju – objašnjava Petković.

Pet godina kasnije na solunskom frontu Srbi masovnije viđaju ovaj model koji su koristili kao sanitet i daju mu nadimak „solunac”. Ubrzo posle rata „solunac” je bio na beogradskim ulicama i Srbi ga ponovo krste – „ford brka” po levoj i desnoj ručici koje su virile iza prednjeg vetrobrana.

– Aleksa Aleksić i Dragićević zastupali su „Ford”, a prodajni salon bio je na mestu današnjeg tržnog centra „Zira” na Paliluli u Beogradu. Bio je jevtin i mogao se pazariti na kredit. Polovina svih automobila na našim ulicama tada je bio model „ford T” – veli Petković.

Sve do šezdesetih godina prošlog veka, „plehana Lizi” krstarila je beogradskim putevima, a zatim je postala muzejski eksponat. Plehana lepotica sada je oldtajmer dama, koju je 1965. godine Petković trampio iz jedne šupe u Šumatovačkoj ulici od Žarka Vasića za gramofon i komplet ploča Mijata Mijatovića.

Čika Žare papagaj, kako su ga zvali zbog kariranih sakoa koje je nosio, taksirao je u „fordu”. „Otkupio sam ’plehanu Lizi’ u voznom stanju i svi delovi, kao i limarija, bili su i ostali originalni. Dve i po godine natenane sam je ulepšavao. Ofarbao sam je i sada je tamnozelene boje, iako su svi ’fordovi T’ bili crni, jer se ta boja najbrže sušila. Zato je Ford govorio: ’Možete uzeti bilo koju boju samo neka bude crna’. Nisam žurio jer sam želeo da kroz ovu mašinu upoznam način mišljenja inženjera koji su je pravili. Ona mi je ispričala priču o proizvodnji ’forda’”, objašnjava Petković napominjući da je „plehana Lizi” i sada u voznom stanju.

Kurbla lomila ruke vozača

„Ford T” ima samo dve brzine i kočnice na zadnjim točkovima. Nema sigurnosne pojaseve, migavce, ručice menjača, grejanje. Oprez je jedino potreban prilikom okretanja kurble smeštene na osovini između dva prednja točka. Vlasnici „forda T” često su lomili ruke okrećući kurblu zbog čega su lekari takav brutalan prelom nazvali „ford fraktura”. Zbuniti mogu i tri pedale. Desna gde se kod modernih četvorotočkaša nalazi gas kod „forda T” je kočnica. Pedala u sredini je rikverc, a levo gde je danas kvačilo je papučica za promenu stepena prenosa ili brzine. Pritiskanjem leve pedale, auto je u prvoj brzini, a podizanjem stopala u drugoj. Između je neutralan hod – ler. 

– Prvo se okrene slavina za benzin ispod kontrolne table. Prethodno se „brkovi”, odnosno male poluge ispod volana, nameste u položaj za paljenje. Povuče se čok pored ručne kurble za pokretanje motora. Zatim se uskače u automobil, brkovi se vrate u položaj za kretanje, pušta se ručna kočnica, pritisne leva pedala i auto kreće. Podizanjem noge sa leve pedale prebacuje se u drugu brzinu – objašnjava Petrović.

Performanse muzejskog eksponata, četvorocilindrični motor od gusa, 1.800 obrtaja u minuti, 20 konjskih snaga, zapremine 2,9 litara, maksimalne brzina 50 kilometara na sat i potrošnje 20 litara, odavno je pregazilo vreme. Ali je bilo nemoćno pred željama ljubitelja automobila za koje je sedanje za volan ovog starog četvorotočkaša i više od avanture.

Daliborka Mučibabić

prezeto iz dnevnog lista “Politika”,
tekst objavljen 18. avgusta 2008.