Kako je Boža Radulović zadužio Beograd

Zvuk koji su stanovnici Beograda čuli 3. aprila 1903. godine nisu čuli nikada pre toga. Bio je to zvuk dvotaktnog bokser motora. Toga dana Beograd je dobio svoj prvi automobil – Nesselsdorf. Njegov vlasnik bio je Boža Radulović, beogradski rentijer.

Boža Radulović je automobil papreno platio. Koštao je nekih 17.000 austrougarskih kruna, a za te pare je mogla da se napravi lepa vila u Beogradu. „Bio je dete bogatih roditelja i mogao je sebi da priušti ovakav automobil“, kaže Bratislav Braca Petković, kolekcionar i osnivač beogradskog Muzeja automobila.

Ovaj model automobila je ličio na fijaker, jer je pretežno bio napravljen od drveta. Uz automobil je iz fabrike stigao i vozač, čiji zadatak je bio da za 45 dana obuči osobu koja će tim automobilom upravljati. Boža Radulović nije imao hrabrosti da vozi sam, pa je za vozača izabrao svog prijatelja Sretena Sretu Kostića. Radulović, Kostić i još neki prijatelji bogatog rentijera seli su u automobil koji je od Glavne železničke stanice, do svog odredišta, na Topčideru, odvezao fabrički vozač - Nemac, čije ime nije zabeleženo u arhivama.

Ovaj automobil je promenio sliku tadašnjeg Beograda, čije ulice su do tada poznavale samo zvuk konjskog kasa.

Izuzetno bučan motor Nesseldorfa, od 12 konjskih snaga, je kod Beograđana izazivao čuđenje i strah. Neki su se krstili, neki bežali. „Kada je odjeknuo glasan zvuk motora, počela je bežanija. Bilo je mnogo onih koji su se uplašili od ove bučne novotarije”, kaže Petković.

Brzina automobila zavisila je od kvaliteta benzina, koga tada u Beogradu nije bilo. Boža Radulović se dovijao tako što je u drogerijama kupovao čist apotekarski benzin i tako dobijao “gorivo” koje je pokretalo ovaj automobil. Kvalitet “goriva” je uticao i na njegovu maksimalnu brzinu koja nije bila veća od 30 km/h.

Boža, sin uglednog beogradskog trgovca Vojina Radulovića, školovao se u Švajcarskoj, odakle se vratio u Beograd. Očekivalo bi se da je nasledio očev posao, ali je Boža upisao Vojnu akademiju, koju je završio 1899. godine sa činom potporučnika. U vojsci se zadržao tri godine, da bi potom napustio službu i postao rentijer zahvaljujući bogatstvu nasleđenom od oca. Ali ga je boemski život koštao bogastva. Nepune tri godine posle kupovine automobila doživeo je potpuni finanijski fijasko. Braca Petković prepričava i anegdotu iz tog vremena kada se Boža zaglavio na ubrdici kod “Londona”. “Dok je Boža molećivim pogledom vapio za pomoć od okupljenih u kafanskoj bašti, kako bi ga ovi pogurali, Stevan Sremac je dobacio: „Pomozite nesrećnom Boži da pomeri svoju jedinu nepokretnu imovinu“.

Boža je 1906. automobil prodao belgijskom veleposlanstvu. Nesselsdorf je potom menjao vlasnike, a u Skoplju mu se gubi svaki trag. Nesrećni Boža se vratio vojnoj službi, a kasnije je postao činovnik.

Osim što je Boža istorijski važna ličnost kao prvi vlasnik automobila, važan je i zbog činjenice da je zahvaljujući njemu Beograd dobio i prvog šofera. Sreten Kostić, koga je Boža izabrao, bio je fotocinkograf i njegov posao je bio da rukom ispravlja i docrtava detalje na cinkanim pločama, kako bi fotografije, koje su se dobijale na taj način, bile što boljeg kvaliteta.

Fotocinkografski zanat je zahtevao preciznu ruku, pa je Boža Radulović smatrao da je Sreten Kostić idealna osoba za vozača. I tako je Sreta postao prvi srpski vozač. Njegove reči o prvoj beogradskoj vožnji predstavljaju važno svedočanstvo o ovom događaju: “Pred stanicom se napravila prava gužva, ali pre nego što je svet uspeo da se sabere, automobil je već stigao Nemanjinom ulicom do Vojne akademije i skrenuo u ulicu Miloša Velikog, putem za Topčider, svuda dočekivan zbunjenim i usplahirenim ljudima, koji su se u čudu krstili”.

Kostić je kasnije vozio počasnog belgijskog konzula Vasu Radulovića, poznatog pravnika i ministra Vojislava Veljkovića, kao i vlasnika lista "Pravda" Jovana Adamovića. Iz tog vremena je sačuvan oglas u kojem Kostić, na osnovu osmogodišnjeg šoferskog iskustva, nudi svoje stručne usluge onima koji žele da kupe novi ili malo upotrebljeni automobil.

Zbog “šoferske karijere besprekorne i neukaljene nijednom kapi krvi”, kako je pisala Politika, Sreten Kostić je maja 1912. godine postao lični vozač kralja Petra I Karađorđevića.

Tada je kraj Petar I kupio svoj prvi automobil – Fijat landole. Tokom balkanskih ratova kralj, koji je bio vrhovni komandant vojske, položaje je obilazio u automobilu FN turing.

Dvor 1915. godine za kralja nabavlja kadilak tip 51, tjuning set, kojim ga Kostić vozi u obilazak položaja srpske vojske u povlačenju, o čemu svedoči serija fotografija Riste Marjanovića, zvaničnog vojnog fotografa.

Međutim tokom jedne vožnje kod Blaca 31. oktobra 1915. godine Kostić je imao problem da startuje motor prilikom čestih pauza koje su pravljene tokom obilaska vojnih položaja, pa ga nije gasio. To ga je koštalo službe. Automobil se zapalio, a kralj je naredio da se Kostić odmah isplati i otpusti iz službe. Kažnjen je i sa “25 batina”.

Od 1916. do 1919. Kostić je bio angažovan na crnogorskom dvoru, gde je vozio kralja Nikolu i kneževića Mirka. Potom se vraća u Beograd gde se zaposlio kao nadzornik garaže u Ministarstvu saobraćaja, gde je službovao punih sedam godina.

U septembra 1922. Kostić je realizovao dugogodišnju ideju i osnovao Udruženje beogradskih šofera. Naravno, bio je izabran za prvog predsednika ovog društva. Osim što je bio predsednik, iscrtavao je plakate, zahvalnice i panoe za potrebe društva, koje se čuvaju u Muzeju automobila.

Tokom tih dvadesetih godina sagradio je kuću na Avalskom drumu, u blizini čuvene kafane „Župa“ u kojoj je živeo do smrti 1947. godine. Sahranjen je na groblju u Jajincima i na njegovom spomeniku piše: „Ovde počiva prvi srpski šofer Sreten Kostić“.

U Muzeju automobila čuva se Kostićeva vozačka dozvola, kofer sa njegovim ličnim stvarima, fotografija na kojoj pozira ispred Nesselsdorfa, fotografije, spomenica, ali i diplome i plakati koje je crtao za potrebe Udruženja beogradskih šofera.