Beogradske priče: Hoću da sedim napred!

Neki običaji koji su uvreženi u Beogradu nisu ni malo bliski stanovnicima drugih gradova. Samo jedan od njih je vatrena potreba da putnik u taksi vozilu obavezno pokaže želju da sedi napred, na suvozačkom mestu.

Verovatno ova sklonost potiče iz samog procesa odrastanja, kada je prvi gest kojim vozač (najčešće otac) pokaže uvažavanje deteta tako što mu dozvoli da "sedi napred". Time se i dvanaestogodišnjak oseti priznatim u svetu odraslih.

U svetu je običaj nešto drugačiji. Putnik u taksi vozilu obavezno sedi na zadnjoj klupi, u drugom delu automobila. To je prirodno, a često postoji posebna barijera koja odeljuje deo za vozača od onog u kojem borave putnici. To ima i bezbednosnu komponentu, zbog tradicionalnog zapadnjačkog kriminala i čestih ataka na vozače, ali i potrebu da ova dva dela vozila budu jasno odvojena za putnike i one koji su u vozilu na radnom mestu.U svetu estrade ili biznisa popularni su veliki automobili, limuzine, a u njima je osnovno pravilo da je sve unutar vozila udešeno kako bi pokazalo luksuz za uvaženog putnika visokog ranga. Svi koji su unutar vozila obavezno sede u drugom delu automobila.

Najzad, u svetu politike, svakako će svaki državnik ili visoki gost koji podleže pravilima protokola biti uvažen tako što sedi na zadnjem sedištu. Dakle, niko se "ne gura napred, kod vozača", jer je to, u suštini - prostor za radničku klasu.

Recimo da je to samo jedan od domaćih saobraćajnih manira, koji je nepromenljiv. Nekako slično je i u javnom gradskom prevozu, gde je Beograd opet prilično "autentičan". Istoričari automobilizma već decenijama prikupljaju podatke i prave analize o tome kako zaista treba ući u autobus. I zaista, tokom poslednjih decenija, a posle Drugog svetskog rata taj proces postaje sve burniji, stanovnici glavnog grada nikako da ustanove običaj kako treba da kroče u autobus.

Za sada je uvrežen samo jedan - uleti unutra čim se vrata otvore, bez obzira da li su oni iz vozila pre toga izašli. I, dabome, uopšte nije važno kroz koja od ponuđenih vrata treba pojuriti u vozilo.

Ranijih decenija su gradski oci pokušavali da uvedu neka prepoznatljiva pravila. Trebalo je ulazili na prednja i zadnja vrata, a izlaziti na ona između, posle su pravila menjana, rađale su se ideje o ulazu samo na ona, prva vrata kod vozača... Ali, ni gradske vlasti nisu bile principijelne u tom poslu, pa su pravila često menjana. To je samo pojačavalo zbunjenost Beograđana, jer taman naviknu na jedna pravila, a potom nastupe druga.

Najzad su "digli ruke" i pustili sebe da nagrnu na vrata bez obzira o kojima se radi. Tako je Beograd u suštini ostao verovatno jedna od malobrojnih prestonica u Evropi u kojoj ne postoji nikakva kultura niti decidno pravilo kako se ulazi u autobus ili se izlazi iz njega.