Skromni, porodični automobil
Francuski Reno je 1965. godine započeo projekat 117, sa idejom da stvori automobil koji je jednostavan za proizvodnju, pouzdan za izvoz i dovoljno udoban i komforan za francuski ukus.
Ideja je, takođe, bila da automobil može da se radi u nekoliko varijacija, što je podrazumevalo pogon na prednje točkove i uzdužno postavljen motor ispred prednje osovine.
Rezultat projekta je Reno 12, predstavljen na Sajmu automobila u Parizu oktobra 1969. godine. Renoov cilj bio da proizvede prostrani porodični auto sa skromnim, ali respektabilnim performansama.
Motor koji je korišćen za “dvanaesticu” je čelična Cleon jedinica, koja je od 1962. pokretala Reno 8 i Reno 10. Zapremina je povećana na 1.289 cm3, pa je snaga skočila na 54 KS. S obzirom da je kompletan auto bio težak 840 kg, to je bilo dovoljno za maksimalnu brzinu od 143 km/h.
Dužina ovog modela od 434 centimetara je bila iznenađujuće velika, s obzirom da je ovaj model trebalo da parira Citroenovom Amiju ili Simki 1100.
Reno 12 je bio jedan od najudobnijih automobila u klasi gde su bili još i Pežo 304 i Ford Eskort.
Ipak ovaj model ima svoje mane. Bio je težak na volanu, ručna kočnica je bila nezgodna, karoserija je bila sklona koroziji, performanse nisu bile sjajne, ali je to ipak bio vrlo poželjan auto. Uostalom, Reno je želeo jednostavan, udoban i jeftin automobil. I uprkos svim manama francuski proizvođač je u tome uspeo.
U vreme plasiranja na tržište, Reno 12 je bio dostupan samo kao limuzina u L i TL specifikaciji. Skuplji TL je imao dva odvojena prednja sedišta (za razliku od L verzije koja je imala klupu), naslone za ruku na vratima, svetla u prtljažniku i kaseti ispred suvozača, grejanje zadnjeg stakla i dodatna četiri žmigavca. Kod svih modela ručica četvorostepenog manuelnog mjenjača bila je montirana na pod, a ručna kočnica visoko ispred vozača. Već naredne godine stigao je i karavan, kao i sportska gordini verzija.
U oktobru 1972, uveden je luksuzniji R12 TS koji je koristio isti motor od 1.289 cm3, ali je bio opremljen dvogrlim Veber karburatorom, koji je povećao snagu na 64 KS i podigao maksimalnu brzinu na 150 km/h. Vizuelno se razlikovao od ostalih “dvanaestica” po specijalnim točkovima u gordini stilu, maglenkama, hromiranoj traci po bokovima, a u nekim zemljama dva dodatna fara. TS je imao i naslone za glavu, obrtometar i merač temperature rashladne tečnosti.
U oktobru 1972. ručica parkirne kočnice prebačena je sa pozicije ispred vozača na pod između prednjih sedišta. Ovo je bilo omogućeno jer je tada kod svih verzija prednja klupa zamenjena sa dva odvojena prednja sedišta. U oktobru 1973, pojavio se i R12 TR. Pozicioniran između TL i TS, standardno je bio opremljen automatskim menjačem.
Redizajn je stigao 1975. kada su sve verzije dobile pojednostavljenu masku, nova zadnja svetla i komandnu tablu. Naslednik u vidu Renoa 18, lansiran je 1978, ali je uprkos trenutnoj popularnosti novog modela, u Francuskoj proizvodnja modela 12 produžena još dve godine.
Reno 12 je proizveden u ukupno 2,5 miliona primeraka, što ga čini jednim od najuspešnijih Renoovih automobila svih vremena.
Reno 12 je bio pravi “svetski auto”. Bio je proizvođen u Španiji, Argentini, a do 1980. i u Australiji. Ojak-Reno fabrika u Turskoj je čak do 1998. proizvodila svoju verziju. Međutim, najpoznatiju verziju iz modela 12 proizvodila je rumunska Dačija još od 1969. Bili su to modeli dačija 1300 i 1300 Super Luxe (imala radio i dva spoljašnja retrovizora). Kada se 1978. Dačija potpuno odvojila od Renoa, ime je promenjeno u “denem”, a proizvodnja je prestala u decembru 2006, zbog EU regulative.
Izvor: Vijesti
