Automobilska istorija srpskog filma

BMW kao mračni predmet želje

Na prvom singlu Riblje čorbe izašla je B-strana On i njegov BMW. Kako se iz imidža grupe i naslova numere može naslutiti, čak i ako niste čuli pesmu, osuđuju se muškarci koji imaju uspeha kod žena zato što voze bavarsku mašinu. Uprkos tome što je Riblja čorba imala prave nevolje i završila na sudu tek sa pesmom o Mercedesu sa šestora vrata, jasno aludirajući na klasik iz voznog parka Josipa Broza Tita kakav su u to vreme doduše još imali i Jack Nicholson i Kim Il Sung, čuveni Mercedes 600 Pullman, ovo pominjanje BMWa jako dobro zarobljava statusnu poziciju ove marke u tadašnjoj Jugoslaviji.

U jugoslovenskom filmu BMW je vrlo rano izborio poziciju ne samo statusnog simbola – već i predmeta želje za neke od kultnih junaka. Prvi je Brana Flojd u Nacionalnoj klasi 1979. godine bio vrlo strpljiv sa Šiljinim ocem ne bi li mu ovaj obezbedio jednu od alpina, nabudženih BMWa koji su se zatekli u Savezu.

Potom Boba Popadić u Boljem životu žarko želi da kupi BMW od nasledstva koje će deca Gige i Emilije dobiti ako ispune određene uslove. Na kraju, jedna od završnih scena je i snimljena u prodajnom salonu BMWa kada Boba Popadić dolazi da kupi BMW a prodavci isprva ne veruju da ima novca za to i misle da je samo jedan od onih koji bi da razgledaju.

Konačno, devedesete donose period u kome se žudnja sa BMWom ostvarila. U tome najdalje odlazi film Rane u kojima je BMW simbol uspona kako čika Kureta tako i Pinkija & Švabe u svetu podzemlja.

Zanimljivo je da u tom periodu na vrlo sličan način BMW biva fetišizovan BMW i u filmu Assassin(s) Matthieu Kassovitza, i kako se ne mogu povući jasne paralele ko je na koga moga uticati, pošto su filmovi izašli u isto vreme, reklo bi se da su ove limuzine u tom trenutku slale slične kreativne impulse od Beograda do Pariza.

Retko je zapažen detalj da Dragan Bjelogrlić u ulozi starešine Službe državne bezbednosti Ace u filmu Nataša vozi BMW Z3, isti model koji je lansirao James Bond u filmu GoldenEye. U sceni susreta dva BMWa u Nataši inače glume baš Bjelogrlićev i Samardžićev auto. To inače nije prvi put da automobili samih glumaca igraju na ekranu. Recimo, Milena Dravić vozi vlastiti BMW u televizijskoj seriji Majstorska radionica, remek-delu Zdravka Šotre u punoj snazi, a ljubitelji automobila tu mogu videti još ponekog glumca koji je na snimanje došao svojim kolima.

BMW ne gubi na svom fetišu ni u novim filmovima. U Malom Budu Danila Bećkovića, intriga na početku filma rezultira pozajmljivanjem BMWa koji kasnije ima značajnu ulogu u kretanju glavnih junaka kroz grad, bekstvu kroz garažu itd. Sergej Trifunović koji igra Miša, pozajmljivača BMW limuzine u Malom Budu igra i Vukmira Vukmira, negativca iz Srpskog filma koji poklanja svoje poverenje istom proizvođaču.

Saab za otmene

Saab je s druge strane dosta snažno zastupljen kao primer uglađenosti i sofistikacije junaka. S jedne strane, treba imati na umu da je u drugoj polovini devedesetih, Saab bio omiljeni auto naših reditelja, najistaknutiji saabisti bili su Emir Kusturica i Srđan Dragojević u tom periodu. U međuvremenu, Saab je kao marka praktično izbrisan iz voznog parka naših filmskih autora, i danas mu je veran samo reditelj Malog Buda Danilo Bećković.

Saab je na filmu recimo bio izbor Miloša Brankovića, naslovnog junaka filma Nebojše Radosavljevića-Čupka. Potom jedan stari Saab old timer vozi Miloš, glavni junak Srpskog filma Srđana Spasojevića, i tu imamo jedan primer opozicije Saab-BMW gde boem i umetnik vozi švedsku marku a predstavnik podzemlja, paradržavnih institucija itd. ostaje odan starim statusnim simbolima.

U Spasojevićevom filmu inače igrao je Saab poznatog beogradskog arhitekte Mustafe Musića. Scenografi su ga zapazili parkiranog na ulici i onda preko tablica pronašli vlasnika koji im ga je rado ustupio za potrebe snimanja. Čest je slučaj da unikatna vozila privatnih vlasnika bivaju ustupljena za snimanje – zanimljiv je recimo slučaj američke kabriolet limuzine koju je početkom osamdesetih ustupio Peđa D'Boj za snimanje scene dolaska afričke delegacije u Bor u filmu Na putu za Katangu Živojina Pavlovića.

Naravno, iz današnje vizure kada je Saab bankrotirao i praktično više ne postoji kao proizvođač automobila kakvim ga znamo, ova dimenzija karakterizacije kroz izbor vozila ima i nostalgičnu dimenziju. Međutim, odluka da junak vozi Saab je opravdana ne samo zbog imidža brenda već i estetski. Saabovi automobili, od izgleda šasije do organizacije komandi naprosto su drugačiji od većine drugih kola pa je sasvim logično da takve mašine biraju ljudi koji se izdvajaju od okoline a znaju šta je dobar auto.

S druge strane, BMW je marka koja je prepoznata za početak kao vrlo čest izbor državnih funkcionera a naročito službi. Treba imati na umu da su autoputevima istočne Evrope, iza Gvozdene zavese kao presretači uglavnom gospodarili BMWi i Mercedesi, i da su u SSSRu, i mnogim drugim zemljama oni važili za gospodare autoputeva, kojima su pak građani taljigali u Trabantima, Moskvičima, Ladama, Dačijama, Škodama itd.

Domaća radinost

To sve ne znači da jugoslavenski automobili nisu u određenoj meri inspirisali naše autore. U krajnjoj liniji, jeste Brana Flojd želeo alpinu ali je vozio vrlo komičnog fiću na trkama. Nema sumnje da je Branin fića jedan od protagonista filma i značajan simbol teskobe i borbenosti glavnog junaka. Scenarista filma Nacionalna klasa, Branko Baletić, jedan je od najvećih automobilista u našoj kinematografiji, i važi za jednog od najveštijih vozača. Njegova velika ljubav bile su Volkswagen Bube, a režirao je film o putovanju Zastava 101 od Kragujevca do Kilimadžara. Baletić je u realizaciji tog dokumentarnog filma učestvovao i kao reditelj i kao automobilista, i posle nekoliko decenija nedostupnosti sada se konačno opet može pogledati ta priča o poduhvatu iz 1975. godine.

Ostali autori nisu bili toliki entuzijasti za fiće, stojadine i jugiće, svakako manji od Amerikanaca koji su u jednom trenutku jugu dali vrlo ozbiljnu ulogu u svojim filmovima, štaviše postavivši ga kao primer lošeg i nepouzdanog automobila. Moglo bi se reći da je vrlo bogata filmografija o jugu, od policijske komedije Dragnet sa Tom Hanksom i Dan Aykroydom preko The Crow i Die Hard With a Vengeance do čuvenog Drowning Mona u određenom smislu postavila jugo u američkoj kulturi kao suštu suprotnost onome što je BMW predstavljao u našoj.

Srećom i na našem terenu, lokalna vozila inspirisala su strane autore. U dva navrata u SFRJ radio je čuveni francuski majstor za automobilske akrobacije na filmu Remy Julienne. Naši kaskaderi ali i filmski radnici uopšte sa velikim poštovanjem i nostalgijom govore o ovom periodu jer Julienne spada u red kultnih figura kada je reč o bioskopskom spektaklu. Njegove radove ne možemo ni nabrojati, pa je zato dovoljno reći da je njegov tim bio zadužen za automobilsku akciju u Bondu. To dovoljno govori.

Kod nas je Julienne prvo radio na francuskom filmu Twist Again a Moscou Jean-Marie Poirea. Teško bi iko očekivao da će reditelj ove salate mahom neuspelih slapstick gegova u pokušaju da rezultiraju modernom Ninotchkom, nekoliko godina kasnije snimiti jedan od najvećih vanamerčkih bioskopskih hitova devedesetih Les Visiteurs, a za hvaljujući distributerskoj kući M Export-Import postati veliko rediteljsko ime i kod nas.

U filmu Twist Again a Moscou, Srbija glumi Rusiju i pored vrlo zanimljive rekontekstualizacije raznih lokacija, kao što su sportski centar Tašmajdan (koji glumi koncertnu salu), Tehnološki fakultet (koji glumi ulaz u koncertnu salu), Glavna pošta (koja glumi partijsku centralu) i Gradska skupština (koja kao i uvek kod stranaca glumi ulaz u hotel) puno se oslanja i na naš vozni park. Tako u jednoj velikoj poteri koja je bolje postavljena i Julienneovom nego u rediteljskom maniru učestvuju brojne Lade Nive ali i jedan fića koji vrlo brzo postaje simpatični, komični, nosilac akcije, dok se u možda i najzahtevnijoj akrobaciji kao glavno vozilo javlja kamion praga.

Stojadini i fiće su se vrlo često mogle sresti na istočnonemačkim ulicama filmova snimanih kod nas, iako bi bilo logičnije da ih vidimo na italijanskim ulicama ako imamo u vidu sam dizajn auta. No, nisu sve ekipe podjednako pedantne kad je reč o izboru vozila koja će se naći na ekranu. Setimo se nesrećnog Floriana Von Donnesmarcka kome u oskarovskom filmu Das Leben Der Anderen, junak u eksterijeru uđe u stari mercedes a enterijer se snima u potpuno novom. To možemo reći i za veliki deo naših autora, čini se da u velikom broju slučajeva ne mare za to šta im junaci voze i kakvu sliku gledalac stiče o njima na osnovu kola.

Međutim, svetli primeri filmova za autoentuzijaste su naravno Beogradski fantom Jovana Todorovića koji rekontruiše čuveni slučaj iz 1979. godine, odnosno Edit i ja Alekse Gajića. Gajićev animirani film govori o Beogradu budućnosti u kome se već voze leteći automobili, ali su oni futuristički redizajn nekih kragujevačkih klasika ili komunalnih vozila našeg doba.

Čini se da naši autori počinju da misle o tome koja kola voze njihovi junaci onda kada treba da ih smeste u prošlost ili budućnost. Ipak, za našu kinematografiju je najvažnije to što njen volan polako preuzimaju mladi reditelji, i što od juga – nečega što se proizvodi da bi radnici imali šta da rade – polako počinje da pravi neke nove modele – nešto što se proizvodi da bi ljudi imali sa čim da izađu pred svet.

Dimitrije Vojnov